Istočnik

Стр. 234

ИСТОЧНИК

Бр. 15

Проповијед Његов. Високопреосвештенства госп. АЕ и Митрополита зворничко тузланског Илариона, држана наархијерејској литургији у Мохолу (Бачка)дана 25/\ г 111 910 Во НЛ1А ОТЦЛ И СћШ.1 И СкАТЛГО ! Драги моји Молци! Срдачно служим вавијек Господу Богу своме, али ов&ј дап и ова служба за мене је особита радост, кад ми је ево дао Бог, да као архи јереј православне Цркве иступим међу своје драге мјегитане, међу своје драге и миле Молчане Срце ме вуче селу моме, јер ми је Мол мој љепши, него незпам каква престолница. Ту су моје успомене из дјетињства, ту сте ви, моји рођаци, пријатељи и познаници, ту су гробови мојих милих Па и кад сам далеко од вас, привиђају ми се прилике села мога видим вас, браћо, у души својој и живим и осјећам и онда с вама. Па зар је чудо, што је моја душа данас тако раздрагана, кад као архијереј приступам оном пријестолу Божјем, око кога сам као мало ђаче послуживао, у оном св. храму, у који сам радостан хитно од малепа мога џа св. богослужење у ком сам се облачио у чираке и рипиде заједно са многима од вас, у ком опет ево налазим све позната ми мила.лица, а гдје и мене добро знају моји знанци од малих ногу мојих. „Својима сам дошао" (Јов 1, 11), па мислим и увјереп сам, да ће своји свога и разумјети. Дошао сам, браћо, да одахнем међу вама. Али и у томе одмору савјест ме упућује, да архијерејском службом оснажим православље у мјесту моме; душа ми моја каже: рецн овом добром народу своме ријеч од поуке и утјехе, јер тај твој парод зна, да ћеш му рећи од срца, искрено, пријатељски, шта му ваља а шта не. И чујте ме, браћо моја, и примите ријечи моје срцу своме, јер излазе из срца мога искренога, које вам жели, да будете напредни, виђени и чувени међу општинама ове дијецезе, да будете и по добру гласу и по стању међу првима. Напредно је моје мјесто и зна српство за њега. И камо среће да могу дапас да говорим само о врлинама и напретку његову! Али знате, браћо, како је: кад некога нешто боли, заборавља на све друго, па говори само о томе. 11а тако и код вас има доста добра, а ја сам рад да буде у свему још и боље, па ћу вам рећи, шта не ваља овдје код нас и како да излијечимо зло. Двоје је, што мене тигпти, а увјерен сам, да и разумне људе међу вама тишти то исто, а то двоје је I. назаренство а II материјално опадање народа нашега. Да вам је још та два излијечити зла, па да вас види Бог! — I. Ви знате да има данас, особито у Бачкој па и у нашем мјесту, синова православне Цркве, који хоће да се каменом баце на мајку своју Цркву православну, која их је као пејаку дјецу примила на груди своје, његовала науком хришанском, водила их и снажила. Па кад одрастоше пађоше себи друге, лажне учитеље и одијелише се од Цркве и народа свога. Да то нијесу наши не би ме бољело, али то су наши, рођени, па сад нас не нознају. Сад они не требају божићне сламе ни чеснице, не требају свечарског колача ни свијеће воштанице, бацају икону из своје куће, попријеко гледе православног свештеника, не требају нашу Цркву ни да им дјецу крсти, ни да им очита самртну молитву. А да их је ко силом хтео да отме од Цркве наше, и живот би свој жртвовали