Istočnik

Бр. 15.

источник

Стр. 239

очишћење од гријехова свију људи, оотребама и нуждама свакога појединога човјека, који се к њој обраћа. Путем за очишћење од гријеха сваког посебиог лица и измирење његово с Богом мора бити жрш*а , крв Самога Искупитеља, слика незиабошких и јеврејских жртава и да се испуне наде древнога човјечансгва. Но послије крсне смрти Искуоитељеве таком жртвом може бити само тајанствена, чудиа ртродукција крваве крсне жртве силом Самога Искупитеља, због неповторавања страшнога голготскога догађаја (сравни: Јевр. 9., 28., 10., 14.) и примјена исте ка гријесима овога ијш онога људскога индивидуа ( ср. I. Кор. 11., 25.—30.). Но облику чинова прања и мазања која очишћавају и која су се употребљавала у незнабоштву и јудејству, истинита религија, очистивши у колико је могуће, њихов соољашњи облик, мора пружати и кроз њих човјеку, који их треба, тајанствену силу освећења, оренорођења и благослова, надориродну помоћ, потпору за његове религијозно-моралне упите. Најпослије, она мора задржати и облик молитве. Метнувши у њу виши, духовни садржај, она ју мора учинити актом најближега, најтјешњега опћења очишћенога од гријехова и обновљенога у својој природи човјека са измиреним с њим Богом. А кроз њу мора она исто тако давати чудотворну помоћ за добра дјела и мир, мир души човјечјој, за остварење незнабошких очекивања, који су им благодатне силе и сласти истините, молитве. Послије тога као нгго се уништава морална пропаст између увријеђенога Божаства и грјешнога човјека религијом (у религији) и сам се човјек обнавља у њој и кроз њу, биће потпуно и то могуће. Разумије се, истинита религија те врсти, слична свакој иозитивној религији, пије искључиво субјекшивни процес религијозно-расположене личности: она, природно, претпоставља за себе спољашњу установу духовночувственога култа, лица, која га свршују, и цијело друштво људи, који га чувају од излишних наслага и извртања, — људи који су сједињени међу собом вјером н љубављу и који помажу једап другом у остварењу на земљи опћега свима религијозно-моралнога идеала. (Наставиће се). Прег/хед црквено-школског и просвјетног Љивота. У нашој цркви. Изнјештај о сједницама нелнког црквеног суда одржаним у Сарајеву 23. новембра 11)09., 22. фебруара и 30. марта 1910. Сједници од 23. новембра 1909. предсједавао је Високопреосвештени господин Петар, митрополит захумскохерцеговачки, присуствовао је у сједници Високопреосвештени господин митрополит бањалучко-бихаћки Василије, четири члана присједника презвитера и предавач канонског права у богословском училишту. Високопреосвештени господин митрополит дабро-босански Евгеније због болести није могао у сједницу доћи. 0 поднесцима сарајевске епархије извјештавао је свештеник Ј. Ајвазовић, а о свим другим тајник овог суда. На сједници од 23 новембра 1909. ријешени су слијеДећи предмети: На предлог е. ц суда у Бањој Луци наређено је администрацији листа „ Исгочника" да за сваки епарх. цркв. суд у земљи, шаље у будуће редовито по три примјерка листа. — На молбу овог суда управљеву на вис. зем. владу, да наредбу своју од .14 маја 1894. бр. 48995, по којој су наредби учитељи српско