Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

110

оружјем, докле год тиња живот у много рањеном телу — дотле се још бори. «Њене, старци, па пи деца умешаше се у гомилу противничву. па чак п болесници, рањеници дигоше се трудно са својих постеља, привукоше се « прозорима, к вратима, и дрхтавим слабим рукама палише смртоносно оружје у густо сабијене чете аустр. војске.

У заман су аустр. ратници слошки ватром из пушака обаралт стотинама противника, стотинама одморних непријатеља заменише их, поградише од лешева својих погинулих другова бедем, иза кога се борпше даље с бескрајним огорчењем.

И тако нарасте огроман број противника, и где што се тек види, како су по десетина њих опколили п притеснили аустр. војника, а осим тога, с прозора, пза врата, с кровова, па и из подрума сипа страшна туча од куршума, те руши пи смрт задаје. И тако страшна борба траје по свима угловима и крајевима вароши, а нарочито на раскрсницама; од војне болнице до Козје Ћуприје. од брда, уз које се пење варош на, северу, па до тврдог Старог Града на самом југу, види се само једино бојно п крваво поље.

Међу тим беше неких места, где је варварски бој најнештедније беснио и где је крв, у пуном смислу речи, потоком текла. а та су места поглавито нови мостови п бавани преко Миљацке; горња варош пли кале, која се тако зове само по старинском опалом зиду; големе масе кућа на десној обали реке; колосално камење код касарне Мепидије, која запрема две и по хиљаде квадратних хвати; дугачко вилајетско здање и царева џамија. Алп најогорченији бој г покољ беше код цареве џамије п код џамије бегове. Ту су устаници имали најодабранију војску. Кров дим од барута, који је својим белим облаком обавио обе памије, севаху бајонети; турско командовање надвикиваше кашто бојну грају пл на шареним балустрадама минарета, одакле је мујезин пре позивао јато правоверних на молитву, смотрпсмо униформе турских редовних војника, који озго из висине опаљиваху своје Мартинке у гомиле нападача. Ова два дома 060жија беху прави градови, сазидани од крупна сечена камена, а завршени кубетима високим и бакром покривеним, и уздизаху се стотину стопа у вис. Са свију прозора, из тремова украшених шедрванима и стубовима, са сјајних кровова од белога лима сипало се смртоносно олово на редове аустр. војника, А на платформу стоји вођ устанички, бледо као мрамор лице уоквирено му мрком брадом, у десници му гола димишћија, те с поносито пздигнутом главом управља оштку А. над њим се вије, обавијен у дим пушчани, зелен барјак пророков. То ће бити сам Хаџи Лоја, бесни, пеукротиви Фанатик, који је овде код светих храмова руководио потоњи најстраховитији бој. Дуго се бој колебао нерешиво, док најпосле не стиже жудно очекивана помоћ. С бурним, громовитим „ура“, које надвика и саму дивљу бојну хуку, јурнуше на. противника староислужене регименте Молинаријева, саксен-мајнингенска, Франц-Карлова, штајерски и хрватски стрелци, с развијеним заставама, с обореним бајонетом, а коњаници одјахаше коње, па се с карабинима у руци придружише пешадији, што беше јуришила. О неодољивом навалом, с ужасном жестином, управо да