Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

129

шње своје вријеме п свој метеж, говорећи п дан-дани: милетина буна, ђакова буна, карађорђев устанак, карађорђево доба, карађорђева, крајина). Мора се споменути : чешки Жишка и Хус; њемачки Минцер, Лутер пи Гајер; Францески Етијен Марцел (1858. год.), Робеспијер, Марат, Дантон и Бабе (1792 год.); руски Стијенка Разин п Пугачов, револуционари, Петар ведики као реформатор; панонски (мађарски) Дожа Ђерђ: американски Ђорђе Вашингтом п Франклин; швајпарски Виљем Тел, е којим (последњим) је опет народ скопчао своје ослобођење; талијански Гарибалди и Мацини ит. д. пт. Д.

Но у нашој овој револуцији ми нијесмо имали тако крупних историјских чиниоца и појава тако особитих личности,

Поред тога, има још људи, чија се имена морају употријебити у историји свјетских догађаја, ако она објашњавају суштину неких догађаја и појава, а. у самој ствари никакву особиту појаву не чине.

Све предњачке личности и појаве у овом нашем рату нијесу никакве особености ни у врлинама ни у манама својим. Има ситних особености, које се могу похвалити или изружити у неком опису наше земље, као што је на прилику у књизи „Кнежевина СОрбија“ од Милићевића описано доста таких личности из прошлости Србије. О таким именима у таким књигама може се говорити колико ко хоће п зна; али историји таки задатак није намјењен. Та ми би окаљали велику светињу историје, големи њен значај и важност јој, да у њој спомињемо неке по новинама п књигама, „прослав= љене наше прваке п заповједнике војске или усташа, — првака и заповједника, који су мање, далеко мање учинили но обични војници, усташи —- редови; да спомињемо имена оних првака у овом устанку п рату, који су народу били прњи пи гори тирјани и пијавице од Турака и који су попашне удворице силних, и таки грабљивци, да су не само крупне ствари, већ и — ћилиме, тавице и прегаче сиротињске пљалчкали, те их од свог друштва, своје војске или чете скривали, и за се на гомилу слагали, а овамо једнако тврде и гледе да убједе свијет, како су они вјерни пријатељи народу и — ако су попови — непоколебиме освећене слуге цркве и олтара.

( тога овде сву славу или неславу треба, да. носе прво ерцеговачко-босански усташи, а по том савезна, српска, револуција — народ, а никако поједини људи. Тим прије сматрамо за палишно п неправедно опјевати поједина имена, што знамо да сваки онај „који је учинио ма и најмању услугу човјечанском животу; који је унио у свијет какви проналазак, какву корисну олакшицу; каки добар примјер; каку праведну мпсао; — онај, који је прокрчио пута каквој истини, оборио неправду, угушио мржњу, зажегао у какој било младој или старој души свету ватру љубави за, човјечанску једнакост пи братство, за слободу и напредак, за науку и поштење, — велимо, да ће сваки таки радник вјечно живити у историји људства, па ма се име његово и не спомињало у историји“,

Практична је ова метода писања историје за то, што се њоме руши стара ситничарска метода у излагању историјских Факала, која управо п није достојна имена, а још мање имена учитељке народа