Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

„Кад се шћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне И да друга настане судија и.т.л.

Наравно, овде народ није мпелио, да обори чалмоносде, па, да. на, њихово мјесто постави „цилиндраше“ да пјевају стару пјесму на нов глас; него да обори неправедне уредбе и несретно стање пл да, изради срећне п повољне услове за свеколпко умно и материјално благостање народа и људи. То је цијел сваке народне узбуне п борбе.

Тада така државна господа, са свима тако званим чуварима. друштвеног поредка, обично суновратице трче, да поватају, да поалсе, да сургунишу, да пушкарају п коначно униште све што дише духом револуције, па да п даље управљају по старом закону и поредку. То им често пспада за руком, јер имају у шакама јака средства, као што су: оружје, војска и новац. Затим иде им на руку народно незнање и неспоразумљење, народна оскудица и неуређеносе (неорганизација.) Али рди гођ је народ предходно учинио нужну спрему, и ђе је било у њему споразумљења, он је побједпо, па ма се знао или незнао побједом користити. Гдп је револуција без нужне спреме искрсла, морала је пред угњетачима подлећи. Тада. наравно угњетачи тријумфирају у слави својој.

Но угњетачи се варају у тој тренутној побједи. Требало би да знају п добро упамте : да притисак има само једно вријеме, а напредак је трајашан и вјечан; сјечиво се тупи и понајлак истроши баш о оно што сјече. Њихова дипломатска, државничка мудрост мисли, да треба пронаћи, поватати п ојађено казнити револуцијонаре, угушити искрслу револуцију, па је одма цијељ постигнута, револуција уништена, револуционари искорјењенп, мири вазљубљени њихов стари друштвени ред п поредак славно повраћен и на ново утврђен.

Ади то није тако као што онп мпеле; то су куле на пијеску крај бујне воде; то је дубоко незнање историје !

Зар тренутна историјска тишина значи вјечиту укоченост, вјечити застој, вјечиту покорност утњетачима п назадку 2!

О, не! То би било противу историјских, друштвених (социалних) и природних закона. Та историјска п друштвена тишина није ништа друго но пут развића (Фаза) п чињенпца, која прикупља. већу снагу и спрема већу и јачу организацију (уређење) па било у пме половнот пили темељног преображаја друштвеног

„Онаниди могу распрострети страву, Лажови замутит најбистрију главу, Народе приморал да приклоне главу, И жеженим златом купит пусте слуте, Њихове хвале и њихове руге, Оведочбе лажне и гласове криве“... Тиранија, лажа до тог може доћи, Ал свијест угушит неће никад моћи. Овпјетла идеја истине и правде

На бајонет никад натаћ се недаде.

Овако мишлење потврдиће сви прави зналци историје п народа. Ово потврђује и она народна пјесма, која вели: