Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

24.

И ПОКОРЕНИХ, ИЗМЕЂУ «ГОСПОДЕ И РАЈЕ», ДО 1850. ГОДИНЕ. Факта, која ће доказати наше тврђење, иду ево овим редом.

„До 1850. године ови предјели бијаху сеудалне покрајине, провинције турске царевине, што се још од старина водило. Феудални систем управе није одговарао турскоме, доста демократскоме духу; али је у интересу турске царевине било, да остави Босни онаку управу, какву је затекла. Она је њој служила за ослонац даљем покоравању других народа. Почем је, дакле, у Босни таки систем удраве владао, то је народ својим беговима, спахијама морао бити безусловно покоран, п очекивати сва своја политична и неполитична. права од милости п немплости своје дотичне господе, окружних власти: капетана и кадија. Ови су на мјеста и по шест нахија под со-

састављала су завађена „братства“, наи завађена племена, ( братство“ се са= стоји из свеколике чељади, која носи једно презиме и једно крсно име слави, па ма она живила у једној задрузи заједно или у више задруга, кућа и Фамилија) која на збору договорно из оба братства саставе суд од 2: човека, који се онда зову „добри људи“. Ови „добри људи“ изнађу и удесе по старим обичајима вачин, те се „завађене крви“ састану, ижљубе, намире и помире. Шри томе они се окуме или опријатеље, као знак вјечите и братске љубави. То је суђење прилично с трошком скончано, али је далеко боље за садање и будуће нараштаје од сваке параграфске правде, јер је ишло просто и брго и било је као жива народна школа. Ту се развијала народна свијест и огледало његово поштење с правичним или неправичним суђењеу. То је била снажна морална, чињевица, која је путем разлога крвнике укроћавала, мирила и збратимљавала.

Пресуду главара и крвног кола олет није требао паша ни султан потврђивати, нити су је ови крупни власници могли покварвти. Каштигу и „помиловање“, опроштај није дијелио нико други до главари, народ и они, што су оштећени и завађени.

да „велеиздају“ владаоца и увреду владе ин власти није суда било.

Вели се, да су за утврђење оваких права радили: војвода Никша, од којега се назвао град Никшић, н чувени јунак Баја Пивљанин.

Са овом простом и јевтином управом ред и поредак је друштвени дивно одржаван; управљано, суђено и пресуђивано без жандара, без полиције, без касације, без апелације, без владаоца, без апсана и робије, без канцеларија п параграта, без адвоката и протокола, без цензуре и шпијуна. Па је ипак у сваком племену бпло више, далеко више среће и благостања и слободе, но у свима оним државама, гди се без поменуте господе и параграфа ни помаћи не може. Племена ова веле, да их нису пљачкали Црногорци и Бокези, она би као у рају живила. Тако бар тврде зубачки главари и остали прваци.

Сва зависност од Турака била је у томе, што су требала од дотичног паше тражити допуштење и плана кад нову цркву граде. За друго што никад Турску питали нијесу.

Из овог се јасно види, за што су се ова племена од устанка клонила и устезала. да што су говорила: „нами је боље под Турцима него Црногорцима, Аустријанцима и Србима у Србији под својим владама.“

Из овота се даље види, да је народу свеједно ма у каквој он држави био — Турској или хришћанској, само ако он ужива слободу и самоуправу своју, и ако га неиспијају терети и дадије велике.

И сако под јамством таких слобода и уредаба могла се ту развити она народна пјесма:

„Бојичићу ! бојиш-ли се кога 2 „Бога мало а цара ни мало; уда везира ни абера немам, „А за пашу к'о за дора мога = (Види о овоме још мој шири чланак у „Отражи“, књизи другој за г. 1878.)