Istorija jednog francuskog seljaka

је горе но пас на ланцу. Госпоштина и поповштина није да су онда живели, већ мислиш сваки им је дан божић, а јадном народу једнако је трајао велики пост .... Баш канда је цео свет само за тоспоштину створен. Лажете брате! Људима је дат цео свет да се се сви од њега вајде. Тако и у мудрим књигама стоји.

Испричао сам све „житије“ варошана и сељака у Поалцбургу, а сад да вам испричем како је код нав то заведено, те су судије, начелници и советници и сва чиновничка џгадија тако бездушно гулили и грабили наш народ. Пре двеста година, а можда јоши раније, сва је наша земља била у рукама књаза Егора. Од тога имања није тај књаз добијао ама ни једне пребијене паре, а то с тога, што је све то било као каква пустиња; нити је било људи, ни пута, ни превоза. За дуго се мучио књаз Егор, како да се помогне у невољи. И најпосле се досети.... Узме ти он па објави народу: вели — „тако и тако, народе, браћо, ајте сваки који оће на моју земљу. Моја су поља родна, биће ћара да не може бити боље. Не ћете плаћати никакве данке, земљу дајем за бадава, а тако и шуму. Начини ћу вам још цркву и школу. Само ајте ви амо. А ја све ово чиним не из каквог интереса, већ само у божију славу, нека ми је задужбина.“ Е, гад један! Какав нам рај обећа! Народ луда па му тако и поверује, те ти тамо поврви и мало и велико.

Подувате се људи да крче шуму, да ору и да се смештају. Пограде путове, подигну ћуприје. Разуме се, да с тога скочи цена земљи. А књаз Егор то је и хтео. Тако ти он узме и прода сву земљу, и са стоком, и са људима, све ђутуре прода ти он књазу Лотариншком, баш као да су људи били његово робље.