Istorija jednog francuskog seljaka

200

„Стање у нашој другој отаџбини почело се поправљати — писао ми је Шовељ. Немце смо одбили, и одморићемо се мало слободно. Истина, они се опет могу вратити, али ћемо их и ми опет дочекати као што ваља. Ја, Сен-Жист, Леба и Ренки били смо одређени, да прегледамо Штраебу рг и ПФалцбург. Знаш како је било време. Беда нас је окупила са свију страна. Немци нам тада отеше Мајнц; у Лијону се господа била побунила; Тулон су били заузели Инглези, који су покуповали еве жито, па нам га нису хтели више продавати; у селима је глад беснила: нико није имао шта да ради. Сам видиш, да је требало строго поступати. Посланици позваше на суд тосподу и нашу царицу. На места ђенерала и војсковођа буду постављени људи и из простог народа. да тим посланпци етадоше шиљати из своје средине људе, да прегледају како окружне власти врше своју дужност. Тако су нас послали у Штраебург.

„Пролазећи кроз села, ми мало што нисмо плакали, јер су сва села била разорена и опустела, снег је био велики, ветар је дувао јако, а мраз никако није попуштао. Наши војници били су удогорени у једном блату; нису имали ни обуће, а аљине су им биле врло рђаве. За коње није било ни сламе, ни сена, а солдати су чупали разно корење те се зллатали. Дивили емо се и чудили, кад смо видели шта се догађа. Стигосмо у Штраебург. Одма дозвасмо све чиновнике, испитасмо их; како јестање у њиовом округуг „Све је, вала богу, добро и лепо“, одговорили су они. Гадови једни! Народ и солдати голи. гладни и боси, неред велики свуда, господа агују и благују једнако, а они веле усве је добро и лепо“! Ту ми опазисмо, да варошка управа помаже Немце