Istorija jednog francuskog seljaka

201

и господу. Дозвасмо кмета и његове другове на суд; осудисмо их на емрт. Поубијаше их као пашчад. Тако и треба учинити са свима издајницима, са свима, који шурују са господом и непријатељима! Не може се све ни испричати, шта смо видели. Началникови рачуни били су побркани; народни новци покрадени. Рањеници и други болесници лежали су без икакве неге. Уестаницима није шиљата рана и друга зајира. Лепо, лепо, мислимо ми. Ма шта било, ово се стање мора, поправити. На штразбуршке богаташе ударисмо прирез од три милијуна динара. Богаташи стадоше јаукати и пренемагати се. Али им је казато, да ће им се главе посећи, ако не плате оно, што се од њих тражи. Уватише стра наши соколови, па платише лепо као попа све до једне паре. Милијун и по динара раздали смо сиротим родитељима, чији су синови у рату изгинули; све остале новце употребили смо на спрему и подржавање устанка. Видесмо да начелник не воли наше наредбе и да бургијаши против нас. Ми га збацисмо с места и протерасмо га из вароши, заједно са његовим друговима. Намеравали су да предаду Штразбург Немцима. Мало су другог зла починили, но још оће и земљу странцима да издају. Проклете псине великашког рода! Доцније и то дознасмо, да је и царица хтела да уступи странцима неколико вароши, само ако јој помогну да пресњаве наш народ. Ох, хо — жабо једна!

„Па шта ћеш, Мишо, да ти још пишемр У народној скупштини сада су најбољи људи; тамо је и Дантон и Робеспијер. Красни су то људи! Паметне главе, добра срца и прави народни пријатељи! Учиниће они за народ све што могу“.

Тако је писао Шовељ. На крају писма и кум је