Istorija jednog francuskog seljaka

218

У том истече рок и нашим депутирцима и нама је ваљало сад друге депутирце бирати и слати. Отпочну се избори и по селима се већ почну свуда купити зборови. „С Немцима смо сад свршили, више их се немамо за што бојати, сад треба да закжучимо мир“. — Тако је говорио Шовељ. — „Доста смо се већ клали! Зар нас и овако није много изгинуло... а и Инглези, и Холанђани, и Талијанци, — сви ће бити ради, да се један пут прекине та сеча.

„Депутирци сад само треба да гледају да што пре начине мир. Ако се тако не угоди, онда гледајте шта ће бити; господа ће нас за грош продати... (С тога сад треба бирати добре и разборите депутирце“ !!.. Шовељ је у то доба једнако ишао од скупа до скупа и поучавао народ. У нашем крају било је доста и таких људи, који су ишли господи на руку. Они су гледали да њине људе протуре на скупштину; Шовељ је опет желио да друкчији буду заступници народа. За то је Шовељ и морао много да се препире и свађа са господским присталицама. Суседи су нам говорили, да не пуштамо Шовеља на скупове, јер ће га, веле, опет снаћи беда, као и пре, а још га могу и премлатити. Али ко ће њега задржати 2 Не смеш му ни споменути! Ја би му говорио, али он се био на мене накострешио одавно: „Ти си се, Мишо, баш испоганио, — почео си само да слажеш лој; само се ва своју трбушану бринеш! Како је другим људима, тебе се не тиче. Просто на просто, постао си права стрвина!...“ Шта ћеш му саде Жива је ватра био тај старчић. Устане тако у јутру рано, поједе мало. леба и соли, довати свој штап, па ајд у село, где је скуп. Један пут оде тако у једно село, кад не прође много, а ми чујемо, да је у том селу била читава,