Istorija jednog francuskog seljaka

258

дло које не могу да излече лекови, лечи се гвожђем и ватром. Шбовељ је то разумевао, он је то хтео и он је пропао. Комшије су долазиле да нас теше, но голе речи нама су биле слаба утеха.

Тако је Наполеон отпраћао све добре људе онамо куда небих желио ни да вам гавран кости однесе. Кад је тако сатарио све ваљаније људе, онда већ није имао више од кога да се боји ида стрепи, па се с тога у брзо и прогласи за цара — императора. Војну је једнако водио. Но против њега устану сви други цареви, надбију нашу војску, увате Наполеона и осуде га, и отпрате да живи на једном острву, који је се звао острв свете Јелене. (А острв, знате, то вам је једна прегрдна ада, ада и ништа друго.) На том острву није било ни шуме, ни другог зеленила, све сам го песак. Ту су Инглези држали Наполеона у заточењу до саме смрти п никако та нису пуштали на слободу.

Ту је у самоћи имао кад да премишља о невољама и несрећама, које је својим грабљењем око власти нанео народу. Много је живих душа запиштало од њега док је он био цар и сила, али дође време да и он на својој грбачи осети како је тешко и како боли кад људи увате и стрпају под стражу и затвор. Да је имао памети, па да је се по чешће сећао оних тешких мука и оних горких болова, које један заробљеник преноси у мучним часовима свога затвора, он би можда био блажији, па можда не би ни дочекао - да га стрпају у онај тор.

Али ко је у сили и власти, он заборавља на невоље, које његова ћуд другима наноси, он не зна како је трпити, он само зна, да је њему добро. Али дође тренутак, кад преврши онима који трпе, и онда