Istorija jednog francuskog seljaka

234

како емо га опомињали да тако не чини, а он нам давао обећање и заклетву да ће бити уз народ, а после све то газио ногама, те напослетку, кад већ видесмо да оће лепо да нас упропасти, а ми га извукосмо на суд и народни му суд досуди да изгуби главу, да својом главом плати своје кривице, и он тако би погубљен. Знате како смо мало данули душом, пошто смо се избавили од оне силне наше Француске госпоштине и поповштине; како смо славно војевали и надвладали све цареве и туђинску господу, који су били скочили да нам силом намету цара и господу. Тако, браћо, царска сила свију царева била је страшна и велика, али ништа не може победити народ, кад он један пут прене и устане слошки за своју слободу. Докле год емо били заједно, докле год смо сви сложно желили слободу иправду, ми смо свуда побеђивали, свуда смо добро и срећно пролазили. Но висте чули, ја сам вам цричао, шта је било после; како смо опет изгубили сву нашу елободу и право, које смо извојевали, и како нас је опет заробио Наполеон и направио се наш цар. Ја сам вам и то напомињао, за што нас је постигла та несрећа. Пошто смо смирили и нашега цара и нашу гоеподу, требало је да се онда братски уредимо и да се чврсто држимо, да нас јади опет од куд не задесе, али оно изађе друкчије. Људи, којима је запала срећа, те су дошли до неког имања, пошто смо прогнали господу и попове, почну мало по мало да се цепају од народа. Они су стекли имање, па су сад хтели да буде све мирно и да остане како и јесте, јер свака промена, мислили су, може учинити да опет изгубе своје имање. Е, браћо, мир је добар, али да стечеш мир, треба много немира и муке поднети. Ми смо