Istorija jednog francuskog seljaka

24

ред њега ни леб ти не треба.... Да видите како је чудо онда било код нас.

Један пут ја се успавао, па се задоцнио куму. Беше тако пред пролеће. Јутро је било топло и ведро. Снег се топио по пољу, ес кровова је капало, но стока се још није изгонила на пашу. Дођем ја до крчме, кад видим: коњ оца Венедикта стоји привезан за дирек. Отац Венедикт, то вам је био калуђер; све је ишао по селу те просио за манастир. Сећам се ја тога деке. Брада му беше жута и оштра, баш ка у дивљега вепра длака. Нос беше црвен као патлиџан, а очи као у праве мачке. Носаше сукнену расу и од длаке уваљану обућу. Понекад тек ето ти га отац Венедикт, а на десет корачаји од њега удара као из винске бачве. Чим ти засмрди као из лулака, е, већ одма зној: отац Венедикт иде у гости. Кум није могао ни да га гледа очима, ал кума Катарина чувала је за њега увек леп залогај.

Кад дођем ја у мејану, видим скупио се народ тма божија. Како је сад ово чудо, помислим, и наши сељаци, и путници, и кочијаши, и отац Венедикт, и тетка Катарина — сви стоје око једног великог стола, а на њему кум нешто премеће: да је корење — није, да су љуске — аја, опет нису; и он прича да се то корење зове „кромпир“ и да је донешено из преко белог евета, да их саде у земљу и да после отуд изађе нека ваљана, слатка стварчица, којом се људи ране по целу годину. Кум је наговарао сељаке да посаде ову стварку у своје (баште. Уверавао их је, да ће им од тога бити велика вајдица. Погледам, кад иза кума стоји Шовељ са својом Маргитом. Сељаци опет „узму коричак са стола, загледају га са свију страна, осмејкујући се, па га опет мету на сто. Види