Istorija jednog francuskog seljaka

31

сељацима, што му ми, брате, не можемо ништа. Нити можемо да им одузмемо плату, нити да их истерамо из званија, ни ништа. (Све то данас раде министри, за то чиновници све и чине по вољи министрима, а за народ не ће ни да чују. А откуд, брате, оне паре што их министри дају чиновницима“ Ми емо, море, Ми смо то дали од нашега зноја! Па кад су наше паре, што да ми не одређујемо и дајемо плате чиновницима, но то узели од нас министри, па они плаћају чиновницима! Е, знаду они, шерети, како би онда било; за то су и завели онаке уредбе. Мисле они: „Ако оставимо да сам народ бира чиновнике и да им он из своје руке плаћа, онда чиновници не би ни чули ни освртали главе на нас; е, онда како ћеш2!,..,.. Ми богме оћемо велике плате, оћемо конаке и интове и сваку згоду, па с тога морамо да ударимо и већи порез, а кад чиновници буду уз народ, а народ још зна на што треба да иде свака пара, ту онда, богме, нема меда. А...јок! Не треба то никако дати, да сам народ бира и плаћа чиновнике!« — Ето, мој брате, како ова велика господа знају да живи. А кадје општинска самоуправа, онда, порез, што га даје народ, не иде на којекакве ђаволе, већ од њега правиш и пут, и школу, и ограђујет потесе, и градиш свако добро, а не као сад: даш паре, па ту и тутиле; одоше, никад не можеш уватити краја и рачуна куд се дену. А кад народ сам њима располаже, онда он, брате, уме и да чува. А како нећег Зна сељак, мој бане, како њега скупо кошта свака парица,“

Тако мени деда Шовељ све разјасни, па ми после чисто сване. Чисто се чудим, како ми то пре није дошло у главу.