Istorija jednog francuskog seljaka

34

"Много ли су они тих рачуна онда испродавали, боже!

Кад је код нас пазарни дан, па се скупи свет, онда се само о том и разговарају, шта ли ће и како ли ће бити с господом и манастирима, да ли ће на њих ударати порезе 2

„Шта велиш ти, брат Иво, говоре, да ће и на господу ударити порезе 2“ вели један. — „Кажу, богме, чича Перо, да оће“, вели други. „Нестало им витш, пара, па то им сад душу вади. Ето, шта је то. Са онолико порезе, колико су узимали пре, сад некако не могу да излазе на крај, а да ударе на народ веће намете, бога ми, да видиш, па се и прибојавају. Шта ће, куда ће, ајде, веле, да мало и трговце и попове закачимо.“

„Еј, чекајте, док ту мечку изведу на вашар, онда, ће тек да игра како ваља.“ Тако се народ радовао што хтедоше мало и господи да попритегну узду. Други пут се опет разговарам са деда Шовељом.

„А то још и овако бива“, вели мени деда Шовељ; „Сакупе се господа па они сами међу собом овако утврде: узећемо од сељака оволико порезе, па оволико приреза, па ћемо наредити, да туна и туна кулуче. — Реше они тако, па ти сад гледај шта ћеш. Нас сељаке ама никад, бар од шале, да упитају, да ли ми можемо све то дати, што они ишту. Лепо ти они располажу са нашим крвавицама, баш као да су их они текли. Као да то баш тако и треба да буде! А они сами, не бој се, ни пребијену пару не дају у касу, или ако даду дукат, а они после извуку десет и сто. Они нити кулуче, нити иду у војску. Све они некако нађу, те се извуку. Па још узимају од нас велике плате. А за што 2 да се запиташ