Istorija jednog francuskog seljaka

33

се паре девају. Пре је било: даш, па као да у воду пропадну, а сад све свели на рачун, па знаш: ту толико, ту толико, али оно тек опет нема па нема.

— „бут, молим те!“ вели кум. „Све бих певао од радости, мило ми је... ама, ама... знаш... онако... Да видим ја шта је и како је то што ја погибох радећи, раним пре зоре, те дању ослепим гдремајући на тешком раду, а они моју цркавицу Фук... па дадоше каком поганцу, као оно на пример ђенералу Субизову.

уДовека не доједи, довека не допиј, откидај од својих уста, те да даш каком господском балавчету, да ти се оно пендечи и кочопери, да прави пирове и весеља. Нараниш га, напојиш га, а оно ти се после напне и напендечи, па те још дави и гази. К,е... чекајте ви, готованско семе, умемо и ми мало друкчије. Не зна ми се никакав благ дан, ка' да сам роб заробљен, а господа тек бре у касу, па удри де.... расипљи нашу муку! Лепо је, лепо је, кад ја то само знам, па ћемо се ми лако прорачуналти,“

Много је кум читао и разговарао о рачунима господина Некера. Узме он па тако свима сељацима покаже, покаже, па видиш све јасно, као да ти је на длану. Све знаш куд што одлази и од куд што долази.

Највише се радовао кум, што је Некер хтео да удари данак и на господу и попове, бар да их у томе изједначи са сељацима,

„Душе ми, баш је тај Некер добар човек,“ тако је почесто говорио кум.

У то време код нас се све поговарало да морају наступити неке велике промене. Шовеља, је са његовом Маргитом нестајало, па га тако нема по читав месец у Барци. А они, мој брате, све од села до села, заредили па продају „рачуне“. |

ИСТОРИЈА СЕЉАКА, 8