Istorija jednog francuskog seljaka

42

опет нисам уз народ онако како би требало да сам. Докле ће то тако трајати Докле ће ми то тако чупати џигерицуг Овде, виш, овде ме боли. То је по ђавољој а не по божијој наредби, да ја валим господу, кад господа народ на крст распињу. То је по ђавољој а не по божјој наредби, да ја говорим људма: поштујте богате зеленаше и каишаре. Доста је већ било вашега, богата господо! Неће вам више помоћи ваше куке и закуке, ваши параграви. Крај, крај је вашем благовању !“ Отац Кристивор побледи, "побледи као крпа, па се наслони уз дувар.

„Еј, уста ти се посветила, оче Кристиворе“, вели њему кум. „Камо наше лепе среће да нам све попе тако запоју. То би нам било милије но ако ћеш што ти драго. Иде, иде време, оче Кристиворе кад ћемо се попитати с господом: чија ли је ово дедовина 2 Излиза се већи њина сила. Сади мало дете већ зна, да ни оволики кончић нема на господи, што га нису зарадиле наше испуцане руке. Све је наше, па кад је наше, нек бар и буде наше. Све ћемо узети у наше руке, па мирна крајина. Судићемо како знамо, учићемо се како знамо, бранићемо се од напасти сами како умеднемо. Да ако се нађе добрих људи, који ће нам као браћи казати: „ово, рођаче, боље је да радиш овако, а ово овако.“ То ће бити наша браћа, а не наши господари. Ми смо жељни братске љубави, пријатељске помоћи у свакој нужди, а господари и господа ево довде су нам дошла. Не ћемо их више. Далеко им лепа кућа, џаба их било, не ћемо их“.

Отац Кристивор поседе још мало, па оде кући, а ми сваки се разиђемо на своје легало. За дуго нисам могао заспати те ноћи, све сам једнако мислио, да ли ће скоро доћи време даи ми једанпут данемо ду-