Istorija jednog francuskog seljaka

44

сану, а наш му отац одма понуди Николу. Договорили се лепо, одредили и цену, и руковали се и пољубили, само још нису написали оно написмено, него су то оставили за други дан. А другог дана од Николе нема ни трага.

Сад треба да вам кажем како су нашим крајем у то доба ишли свакојаки солдати — несрећници и пијанице до зла бога. Просто да кажем — разбојници. Њих је погађала власт да ватају сељачку децу у соллате: за сваког момка, што га увате, они су добијали плату. Ти су се угурсузи звали врбовници и њушили су они, скотови једни, свуда: и по селима, и по засеоцима и по варошима. ( њима ти се нађе и наш Никола у суседном селу у једној мејани. Они ти пристану с њиме, стадоше га частити и опијати, пати му, богами, пијаном подвале, тесеон потпиши на некаку артију. Он се мало и одупирао, али на послетку пијан потпише. После му кажу добри људи да је он отишао у солдате за бан бадава, без гроша. Никола се ражљутио, грдио волдате, полупао стакла и прозоре у мејани — али то ништа није помогло. Одведу ти они њега лепо као младу и још га отерају на другу страну, далеко од нас. А ми смо се кидали и једили, већ не може се ни исказати!....

Коштала би нас добро Николина глупост, да се није кум заузео. Кум мени даде плату; нек му бог да! — „Ајде, па ти плати Робену очев дуг“! рече он. — „Ви сте мени куме као прави отац!“ говорио сам ја. И кума Катарина и слушкиња радовале су се гледећи мене. 3

Ускоро после тога нађе кум и нашој сестри Јелисавети једно прилично место. Само је сад то, моја браћо, био чвор, што она сирота беше готово гола.