Istorija jednog francuskog seljaka

51

а ми стали па блеимо. А где су нам руке, отпале нам!“ Шовељ је једва говорио од љутине. дн је једнако стезао песницу и грдио да те страва увати.

Маргита стала овако иза оца — баш као да је сад гледам — па само стреља очима. И ако је ћутала, али њене очи казивале су ти више но стотина других беседа. Снег јој се топио на коси, а вода јој се целила са сукње; мокра косица прилепила јој се уз образ и чело....

Кум нешто поче да говори, а Шовељ га није ни слушао; кад ти, мој брајко, кума Катарина скочи, остави кудељу, па стаде да виче, како она неда да се у њеној кући тако грди цар. А Валеша то једва дочека, па јој јоши он отпоче помагати. „Тако, тако, тетка Катарина! ти паметно говориш!“

Шовељ, кад то виде, диже се па ома оде, ама да беше реч рекао.

Од тога доба они нам никад више нису долазили, Прођу тако поред наше куће, па се и не осврну да погледају. Кум се растужи кад их тако види, па тек повиче Валеши: „Еј, што онда не онеми, зевзече ни један! Ко те је питао да брбљашг Зар не знаш да Шовељ у малом прету има више памети но ти у свој твојој ћупиг Ја знам баш потврдо, да је онда Шовељ истину рекао“.

„аже, вала, он баш све“ — рекне Валеша, па се тек почеше за вратом. „Господа се и дан и ноћ само то и брину, да нама буде лакшв“,

„Ето што ти је празна ћупа“, прогунђа кум. „Мућкај је, мућкај, а она празна те празна“. Кум се прибојавао да га Валеша како не хзда суду, па би човек тако лепо пропао.