Istorija jednog francuskog seljaka

Но није баш тако дуго трајала та задевица са Шовељом; кум се с њим брзо опет помири и опет је све било као и пре

Не прође тако много ими чујемо да су се господа скупила на диван; диванили, диванили и баш ништа нису испословали. А зар су и луди да сами на се ударају порезе Нанослетку савет реши да се позову на скупштину депутирци из целе земље, сви да бирамо депутирце: и мајстори, и сељаци, и трговци, и господа, и попови, ама што се каже сви. Од кад то тако решише, код нас и пође мало боже помози. Ту се тек показа, како су господа руковала нашим парама. Ту тек изађе на видик, како су они расипали нашу муку, а умели су да се пуће и да гњаве народ. Да смо тако, богдице, учинили пре, не би они нас огулили до голе душе. Е, садје тек Шовељ био весео.

„Доста је већ, сад се мора сва ова несрећа променити, па масе на кози орало. Сад ћемо ми стерати господу у козији рог. Наши се депутирци не ће маћи са скупштине док се не одлакша народу“.

Као муња пролети тај глас кроз нашу земљу, да је савет сазвао скупштину. На вашарима, по селима свуда се говорило само о депутирцима. Већ је било прошло оно ћораво време, кад смоими били ћорави, па нисмо ни мукајетисали шта се ради с нашим парама. Сад је, богме, сваки хтео да зна куда иду и зашто се трошењегове паре, да ли њих господа троше упутно или тек онако проћердавају; ето тако смо се ми мало по мало опамећивали.

На несрећу, те године удари некаква суша, летина испаде да већ не моше бити црње и несрећније.