Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

20

по 9, у Араду, Темишвару и Земуну 8, у Карловцу 7, у Загребу 6, у Вуковару, Бечкереку и Петрињи по 5. Поједина места где је било прилично имућних и образованих Срба слабо се одазивала, тако Беч и СентАндрија по 4, Осек и Вршац по 3, Будими Трст по 2, две веће вароши српске Кикинда и Сомбор по 1. У целој Србији било је 5 претплатника, на првом месту прота Матија Ненадовић. Цела Црна Гора давала је 1 претплатника, и то је био владика Петар 1 Петровић Његош.

У току 1817 материјално стање листа се нешто поправило. На крају првог полгођа било је 295 претплатника, од којих су 248 била лица грађанског, а 47 духовног реда. На крају исте године било је 305 претплатника, 260 из грађанског, а 45 из духовног реда. Од познатих српских јавних радника те године су били претплатници Вук Караџић, кнез Милош Обреновић, Сава Текелија, Лукијан Мушицки, Михаило Витковић, Павле Соларић и Димитрије Фрушић. 1818 година била је мање повољна по Говине Сербске: од 305 на крају 1817 спада се на 272 претплатника, од којих су 236 били из грађанског, а 36 из духовнога реда. „Тако нам се, жалио се Давидовић, число пренумераната како који дан све више умањује, место да се умножава... Колико ће нас потомство тога ради ценити, или благосиљати, или проклињати, то ће време показати“. У половини 1819 број претплатника јако је опао, на 200, од којих су 175 били грађанског, а 25 црквеног реда, па и ти, колико их је мало било, нису уредно плаћали. Крајем 1819 Давидовић је почео говорити о обустављању листа, од којега је стално имао само велику материјалну штету. У 1820 стање листа било је врло рђаво: не више од 147 претплатника, од којих 125 грађанског, а 22 црквенога реда.

Димитрије Давидовић најзад је изгубио наду у успех и снагу за даљу борбу. 1819 купио је штампарију, на којој је стално губио као и на Ровинама Сербским, а крајем 1820 године натоварио је себи на леђа око 30.000