Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

21

форината дуга. У половини 1821 када му се досадила борба са нестрпељивим повериоцима, он се решава да напусти Аустрију, и преко проте Матије Ненадовића ставља се у службу Србије. 14 новембра 1821 он је дошао у Србију, предавши првом који му је био при руци уређивање листа, чија судбина је, у осталом била решена. Лист је животарио до краја фебруара 1822, када је сасвим престао излазити. Један од највернијих присталица Вука Караџића, родољубиви земунски трговац Василије Васиљевић, писао је у марту Караџићу: „Дакле Новине Српске Бог да прости! Вечна им памет ! Веће штете српска литература не може имати но што је њих изгубила!...“

У круговима присталица Вука Караџића било је планова да Караџић продужи издавање и уређивање Новина Сербских. Димитрије Фрушић писао је Караџићу: „Никог нема способнијег од тебе, нити би икоме тако лако пало наставити као теби“. И тај предлог понављао му је још 1823 и 1828 године, али Караџић није хтео напуштати своје послове, и Димитрију Давидовићу било је суђено да у обновљеној Србији крене нов лист.

Српске Новине Аустријска цензура је попреко гледала (88419) на српски лист у Бечу, и стално га сужавала у његовом раду. Само тако може се објаснити да Димитрије Давидовић, који је био добар српски родољуб, није готово никако писао о Србији, о њеном поновном ослобођењу 1815 и о њеном даљем развијању. Аустријска цензура, из разлога своје унутрашње политике, и да се не би замерала Турској, са којом је била у добрим односима, није допуштала да се у опште говори о побуњеној Србији, и зато је почетком двадесетих година забранила издавање у Бечу српских народних песама, у збиркама Вука Ст. Караџића. Метернихова полиција гледала је да угуши или да веже и оне листове који су већ у монархији изилазили, а најмање је била вољна да допусти оснивање нових листова код