Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

22

Срба, којима се у Бечу никада није много веровало, и који су око 1830 почели долазити у сумњу као агенти руског „панславизма“. Тако када је 1829 српски писац Димитрије Тирол поднео молбу државној власти да издаје „србске полштичке новине“, молба му је на просто одбијена.

И зато нови српски лист покреће се не-у Аустрији, као сви ранији листови српски, но у обновљеној Србији. Србија која је до 1804 била бедни и тамни београдски пашалук, поступно се почела дизати, културно напредовати и просветно организовати. Извесно је да је тај напредак био само релативан: „у Србији, пише Вук Караџић у свом алманаху Даници за 1827 годину, као и у Босни и Херцеговини, ни у сто села нема свуда једне школе... Осим попова и калуђера једва би човек у 1000 душа могао наћи једнога човека који зна писмо читати (а писари су, као што је напоменуто и међу поповима и калуђерима риједки). Људи управо мисле да књига није ни за кога другога осим калуђера и попова. Тако не само кнезови и кметови и народни трговци по селима, него и многи варошани рачуне своје зарезују у рабош“. Али, по потребама државне службе, од како се Србија почела организовати у модерном смислу, долазио је знатан број школованих и просвећених Срба из Угарске, и они су у младој кнежевини били не само законодавци и организатори, но и први културни, просветни и књижевни радници.

Један од таквих угарских Срба, који су у пуном и добром смислу речи, били „носиоци културе“, био је Димитрије Давидовић.) У једном писму „Народном Совету“, „представитељима народа србског у Србији“, Давидовић је развио цео један план просветне организације Србије, „у старом свију нас Отачеству“. Од првога дана свога преласка у Србију наваљивао је да се, поред школе и осталих „полезних заведенија“, оснује и штампарија, без које није замишљао никакав живљи

1) Катарина Богдановић: Димитрије Давидовић, Српски Књижевни Гласник, 1910, књ. ХХУ, бр. 230.