Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

45

чИлО: „земљу упрошћавати, народ на зло наводити, или по крајњој мери лудовати“. 4 августа 1850 забрањено је даље изилажење Шумадинће, и Ненадовић даде њену смрт огласити звонима са Саборне Цркве.

Србске Новине, у броју од 10 августа 1850, правдале су ту забрану што је Шумадинћа „сасвим оставила поље белетристично и бацила се у политику“, што је заступала „револуционарно-анархичне интересе“, од чега је никакви савети и опомене нису могле одвратити. Турска влада била је задовољна том мером српске владе, и турски министар спољних послова изјавио је за то захвалност српском представнику у Цариграду. Ненадовић је имао да одговара због кривице што је престанак листа обзнанио црквеним звонима, но Кнез му, више као свом рођаку, опрости казну, и да му могућност да се за неко време склони на страну, где ће „срце и дух свој немирни и раскалашни поправити, и у отечество своје као човек моралног карактера вратити се“. Ненадовићу је тада стављено на знање да ће се у државну службу понова примити само ако у будуће даде доказа да је „постао човек благопристојан, учтив и поштен, и да је се сасвим ослободио од оног Његовог поведенија, које се у уредној и добро устројеној земљи трпети не може“. 0 тој забрани Шумадинке најбољи суд је изрекао Његош, када је у пролеће 1851, у Напуљу, говорио о томе са Ненадовићем. „Владика ме запита, прича Ненадовић у Писмима из Италије : зашто забранише ваше новине Шулмадинћу 2 — Кажем да налазе да распростире одвећ велику слободу. „Онда, вели, нека избришу из историје имена свију српских војвода, јер су се они сви борили да буде што већа слобода“. Затим, после кратког ћутања, придода:: „Што се Србија има бојати слободе, Србија, коју је слобода родила, која само са слободом може у напријед поћи. Куд гођ мисли да корачи, очекују да им слободу донесе. Су чим ће поћи браћи која су под Турцима, ако им слободу не понесе“,