Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

49

у листу читала хесенске вести. Лист је престао изилазити 1863, када је влада дала миг уреднику Миловуку који је као државни чиновник био у зависном положају. Дужега века нису биле ни „политичке новине“ Србска Народност, које је у половини 1862 кренуо у Београду познати патриотски песник Стеван Влад. КаЋански, и које су, неуредно излазећи, престале 1863 године.

Односи између младих либерала и Кнеза Михаила све више су се заоштравали. Када је 1864 Друштво Србске Словесности изабрало за почасне чланове стубове ондашње европске Демократије: Мацинија, Гарибалдија, Чернишевског, Герцена, и Кобдена, министар просвете ту одлуку поништи, а друштво суспендује. Приликом хапшења Касационог Суда, отпоче гоњење либералних опозиционара: Јеврем Грујић допадне затвора, а Владимир Јовановић и Милован Јанковић буду принуђени да напусте Србију. Реакција се живо осећала у целој земљи. Сеоба Србаља Ђуре Јакшића могла се играти тек после много брисања; Ранкеова Историја Сриске Револуције, у преводу Стојана Новаковића, не може да изиђе на свет пре извесних изоставака; Стојан Бошковић оптужује се не због онога што је казао но због онога што није казао, што у једној његовој светосавској беседи није било „нигде ни речи о труду и врлинама правитељства“.

Владимир Јовановић, главни теоретичар српскога либерализма, оде у Швајцарску, која је тада била „Арарат европске слободе“. У Женеви набави српска слова из Лајпцига, и 1864, покрене на српском и француском језику недељни лист Слободу, која се од 1865 звала Српска Слобода. Пошавши са гледишта интегралног либерализма, и личног, и политичког, и националног, и економног, овај слободоумни лист борио се за опште идеје човечности, светске слободе, братства и међународног мира, али нарочито је устајао против владарског апсолутизма у Србији и против туђинског угњетавања српскога народа у Аустрији и Турској. Слобода

4