Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

50

је одмах забрањена и за Аустрију и за Србију, али је ипак зато нашла одушевљених читалаца у свима српским ђачким круговима на страни, као што је нашла начина да у довољном броју прелази и ревносно се чита у Србији и у Аустрији. Јовановић је у Женеви развио живу делатност. У вези са Мацинијем, Герценом, Огаревом, Кошутом и пољском емиграцијом, он је радио у општем идејама европске Демократије онога времена, и одржавајући везе са српским ђацима у Пешти, Бечу, Грацу, Берлину, Лајпцигу, Хајделбергу и Паризу, он је од свога листа начинио орган српске омладине. Лист се штампао у 500 примерака, од којих је 300 штампано на танкој хартији и под кувертом слато у Србију. Дописника је било са свих страна, не само из омладинских кругова, но и из редова људи који су били ушли у живот: србијански дописници били су Стојан Бошковић, Милован Јанковић и Алимпије Васиљевић; из Црне Горе дописивао је Нићифор Дучић, из Босне Васа Пелагић. На листу је сарађивао и руски емигранат Никола Утин, доцније познати члан главног одбора Интернационале. Слобода и Српска Слобода, опозиционе према влади у Србији, ипак су биле прво српски па после партијски органи, и чиниле су услуге не само идеји слободе и уставности у Србији, но и ствари општих српских интереса. Јовановић је у своме листу доносио, на српском и француском језику, чланке о приликама, потребама и невољама српскога народа, и знатно доприносио да се српско питање што боље и потпуније истакне пред либералним јавним мнењем европским. Лист је престао излазити крајем фебруара 1866, када је Јовановић, на позив Светозара Милетића, отишао за главног сарадника новопокренуте Заставе у Новом Саду.

И консервативни кругови нису остали без свога органа, и 1861 покренут је у Београду полузваничан лист Видовдан, под уредништвом Милоша Поповића. Видовдан је с почетка штампан три пута недељно, а од половине 1866 сваки дан, и тако је излазио све до

Пра ај пашу