Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

52

средиште омладинског рада с ове стране Саве и Дунава. На њему су радили главни представници слободоумне интелигенције; Милан Кујунџић, Чедомиљ Мијатовић, Стојан Бошковић, Панта Срећковић, Алимпије Васиљевић, Ђура Јакшић, Живојин Жујовић, Светозар Марковић.

Цензура је увек била строга, и лист се није смео бавити питањима унутрашње политике, али зато ревносно је пратио политичке борбе на Западу, не кријући ни мало своје јаке либералне симпатије. Економска питања су Србију јако занимала, и она је о њима говорила са разумевањем и ширином погледима. То је био идеолошки и начелан лист, више за теоријска претресања но за практичну политичку делатност, писан готово искључиво за интелигенцију и ради идејне пропаганде. Али што се тицало унутарње политике морало се ћутати, и једва се могла прокријумчарити по каква двосмислена реч и далека алузија о „постојећем поретку“. Изузетно 1867, када је влада растерала другу скупштину Уједињене Омладине Српске у Београду, Србија је писала како се државна власт послужила „крвљу и ножем“ против „слободне мисли и братског духа Омладине“. Ђура Јакшић је у Србији за 1870 штампао своју гневну посланицу ГоКојној Цензури: „.-тде жабе крекећу ту славуј ћути, — то је стара пословица, не знам да л' је истинита, али је света истина да у земљи где подли плаћеници поштене хапсе, да ту озбиљан патриота занеми; а кад би пустио гласа, био би то горак излив стида и беса, тужан осмех од кога би се гонитељима правде и слободе срце следило...“ Сви либерални духови око Србије и у целом младом нараштају живо су осећЋали тај притисак цензуре на мисао. 1869 године, на скупштини Уједињене Омладине Српске, узвикнуо је Владимир Јовановић члановима Омладине из Угарске: „Ви имате слободну штампу, слободу састанка, и ви пишите народу; али у Србији није тако. Тамо вреди цензура, тамо само званична реч вреди“.