Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

59

сатиричне поезије. Змај је, уживајући велике симпатије либералних и патриотских кругова, излазио до 1871 године.

Поред Змаја, у току шездесетих година у Новом Саду било је још неколико сличних листова који му никада нису могли озбиљно конкурисати. 1862, 1863 и 1866 излазио је Домишљан : „пише га и издаје Светозар Стојадиновић, одговара дух времена“. Ђорђе Рајковић, Јовановићев сарадник у Коларцу, покушава 1863, без успеха, са Хулморисшом. Коста Трумић, 1864 и 1865, издаје „лист за шалу“ Зољу. 1867 Ђорђе Рајковић, и поред ранијих неуспеха, креће 1867 „хумористичо-сатирични лист“ Рен, од којега је изишло свега неколико бројева.

Српска штампа у старој Војводини не ограничава се само на Нови Сад, но се јавља и у мањим местима. У Вршцу се 1867 креће локалан лист Вршачка Кула, која је излазила до 1871, а поред ње био је и Вршчанин, 1870; у Земуну је од 1867 до 1869 излазио Земунски Гласник. Но најважнији од тих листова био је Ганчевац, који је успео да у добу око 1870 буде један од главних органа српске јавности. Родољубиво Панчево било је тада важан центар српски, и у њему је енергични омладинац Јован Павловић нашао врло погодна земљишта за рад. Лист је кренут 1869 године, и имао је јаку либералну и републиканску боју, и у антиклерикализму ГЛанчевац је даље ишао од Заставе. Ганчевац је, поред тога, био у најоштријој опозицији према ондашњем режиму у Србији, и показивао је чак извесних, опште-демократских симпатија за млади социјалистички покрет. (Ту је, на пример, први пут, 1871 године, преведен Комунисшични Манифест Карла Маркса и Фридриха Енгелса). Вођ новога покрета, Светозар Марковић, у том листу је водио своје главне полемике и подвргавао безобзирној критици либерале и нову уставност у Србији. Све што млади нараштај у Србији није могао да изнесе у београдским листовима, који су били под највећом зависношћу од цензуре, казивао је у дописима