Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

и чланцима у Ганчевцу. Један такав лист неизбежно је морао наићи на тешкоће; прогоњен, забрањиван, принуђен да се у извесним тренутцима ограничи на белешке и просте вести, мењајући уреднике, трајао је до 1876 године. 1885—1887 излазио је Ганчевац под сасвим другим уредништвом и у другом правцу.

· ој Све до седамдесетих година средиште дамдесетих СРПСКОГ духовног живота, па и српске штампе,

година _ било је у Јужној Угарској, у првом реду у Новом Саду. Али од почетка седамдесетих година такво средиште постаје Београд, и Србија предузима духовну хегемонију у српском народу. Ма како да су политичке прилике у Србији биле неповољне, у њој је било бар националне слободе, и културни и духовни напредак осећао се с године на годину све више. Још 1865 новосадски књижевни лист Даница писао је: „Србија, која јошт сасвим није независна кнежевина, у којој се сталежи тек почели прокљувавати, а слобода јој штампе у колевци повијена с. врвцима испреплетена, укочила се какогод египатска мумија, пак се опет у такој државици многостручније науке, вештине и списанија него код нас појављују и боље напредују, а то само зато јер су тамо Срби колико толико на својим сопственим ногама. Ми ћемо овде, који смо негда за Србију наученост, као год они за нас жиром угојене свиње набављали, за кратко време куд и камо иза њих у сваком погледу изостати...“ Податци о књижевној производњи то још понајбоље доказују. У току 1868 године, која је у Србији била испуњена бурним политичким догађајима, изишло је свега 268 српско-хрватских књига, од којих 126 у Београду, 68 у Загребу, 47 у Новом Саду. За четири године, од 1869 до 1872, изишло је у целој српскохрватској књижевности 1174 књиге и различита списа, од којих 880 су били штампани ћирилицом, а 294 латиницом. По главним местима изилажења ствар је ста-

јала овако: