Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

64

радиу исти мах и за Интернационалу, и за нову Комуну, и за династију Карађорђевића, а неки од тих листова оптуживали су Марковића и другове да су били саучесници у убиству Кнеза Михаила 1868 године. Почетком 1872 власт се била решила да лист угуши. И ако су цензуру вршили нарочити полицијски чиновник и штампар, који је по закону носио одговорност за све штоу листу изиђе, ипак су се низале опомене, забране и осуде. Марковић, који је имао да одговара због озбиљних штампарских кривица, пређе у Нови Сад. Раденић се још неко време носио са полицијом, док муу мају 1872 године није забрањено даље изилажење.

У емиграцији Марковић је наставио своју неуморну делатност. Он намерава да у Новом Саду крене нов социјалистички лист Једнакост, од кога изилази само угледан број; исто тако није без његовога учешћа у истом месту кренут лист Глас Занатлија, којем је исте 1872 године, мађарска влада забранила даље изилажење. Али у Новом Саду није било повољнога земљишта за рад, и од пролећа 1873 Марковић је у Београду, да у домовини настави прекинути посао.

И без њега његови млади следбеници чинили су неке мале покушаје. 1871 кренуло је неколико младих „комунаца“ са Велике Школе, међу којима је нарочито активан био доцније познати приповедач Милован 5. Глишић, сатиричан лист Вразолан, на коме је сарађивао Ђура Јакшић и Љубен Каравелов, и који се борио за „светлост и правду“, за „народ и сиротињу“. Већ у децембру 1871 уредник је допао затвора, а лист је насилно угушен у јесен 1872. Ни мало дужега века није био нов сатиричан социјалистички лист Врзино Коло. Но све то су били ђачки покушаји, који нису били дуга века и које су пролазили без утицаја и без трага.

Од 1873 године Светозар Марковић и његови другови отпочињу нову политичку активност, и то не у Београду, који им је изгледао бирократски и неприступачан новим идејама, но у Крагујевцу, главном граду Шумадије, у срцу и старој престоници Србије где је