Iz doba Karađorđa i sina mu kneza Aleksandra

баш у време кад је барон Ливен боравио у Београду. Средином фебруара 1843. посвађао се са потпредседником сената Стојаном Симићем те је и ова свађа наносила штете

угледу владе у народу.

Српској влади је неугодно било присуство „емиграната у Земуну и другим пограничним местима, те је преко београдског везира тражила да се емигранти одстране са границе. Интервенција Ћамил-паше код земунског генерала Унгерхофера није донела успеха, с тога се Ћамил 27. фебруара 1843. обрати турском посланику у Бечу, да код аустријске владе изради што скорије удаљење емиграната у унутрашњост. Турски посланик упути 6. марта вербалну ноту ратном савету, позва се на трактате, који постоје између Аустрије и Гурске и по којима ни једна од њих не сме држати на граници револуционарне емигранте. На то ратни савет 12. марта наложи барону Чолићу, да без одлагања уклони све емигранте са границе.

Већ пре тога, 13. фебруара, издао је кнез Александар прокламацију, којом се даје амнестија и дозвољава повратак у домовину емигрантима, али под условом да у року од 30 дана поднесу молбу српској влади за дозволу повратка. Ко се не одазове овој прокламацији, биће проглашен бунтовником и забрањен ће му бити повратак у Србију. Овом амнестијом користио се мали број емиграната. Један трговац из Гроцке и петорица сељака добише доз волу и пређоше у Београд почетком марта, а средином тог месеца пређоше бивши Михаилов секретар Јован Гавриловић и смедеревски трговац Јован Димитријевић. По тврдњи Ћамил-паше емигранте је кнегиња Љубица наговарала, да се не послуже кнежевом амнестијом.

У то су аустријске пограничне власти приступиле уклањању емиграната са границе. Наложено је свима емигрантима да оду што пре из Земуна у унутрашњост државе. Средином марта замолио је земунски генерал Унгерхофер у најлепшој форми кнегињу Љубицу и јована Обреновића, да и они изаберу негде у унутрашњости Место, у коме ће се стално настанити. Обоје изјавише да ће