Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

У очи и за време пробоја солунскога фронта 1918. године на Буковику.

Припреме су завршене, Нервоза н нестрпљење у очекивању 1. Септембра — као дана када ће отпочети напад на фронту друге армије тако значајног и судбоносног по нас и нашу поробљену отаџбину, сасвим је оправдана. Готово гробна тишина влада и поред тога на Буковику где је смештен штаб наше Врховне Команде. Трактере, који су последњих ноћи пролазили кроз њега, вукући тешка оруђа и муницију преко Кајмакчалана за Флоку и даље за прву армију, са њиховом карактеристичном лупом, не чујемо више. Горостасна стабла — са дивном буковом шумом овога природног забрана која заклања бараке начичкане по Буковику мистично поређана као џинови стражаре и рекао бих изражавају озбиљност места и догађаја који се овде очекују. Изгледа, да је све што преставља живот у овом одвојеном од света насељу запослено. Нико се не само не чује, него и не види. Тек понека прилика кроз редове букви жури из бараке у бараку, са каквим извештајем или секцијама. Једино се ваљада чује монотоно понављање цифара из разних шифри већ малаксалих телефониста од дањоноћњег примања и отправљања. Понекл мотоциклиста или долазећи аутомобил поремећава овај мир, да из њега изађе по неки курир или значајнија личност из виших штабова наших или савезничких, које убрзо нестаје у једној од барака равних бпроа нашега главнога штаба, И обеди су нередовни. У менажи је пусто. Ордонанси разносе јело појединцима, Нема ни оне уобичајене шетње предвече, да се нагута слободна ваздуха, да се исправе ноге п освежи,

Врховни Командант и Његов началник штаба преко целога дана су наднети над састављеним секцијама солунскога фронта па до далеког севера. Нико их не узнемирава, сем помоћника началника штаба који доноси и реферише добијене извештаје. Редовно једном а ових последњих дана и по два пута дневно изјахује се за најближу, нарочито за ову прилику спремљену осматрачницу. Са ње се посматра Добро поље и фронт друге армије и гледа, као прозире, негде даље. Не говори се много и силази у штаб. А кад наступи вече, већ се припрема и доноси грање на ватришту поред бараке војводе Мишића, где право од стола са вечере долази Врховни Командант са њиме. Ту се, пушећи и са пуно озбиљности чарка по жару. Позове се и по неки од шефова и тек онда чује разговор. Са времена на време војвода наређује жандарму да разгрне жар, да набаца грања и да пази да се не препече »пурењак«.

Овако се проводи последњих неколико дапа. У очи 1. Септембра. а и на дан два пре, све је упрто небу и барометру. У овим гудурама и планинчинама македонским већ смо у сезони када је време променљиво.

па