Iz nove srpske istorije

66 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

година па на овамо (дец. 1806): заузеће Крима, Ђурђијанске ит. д. поред осталога, српски и црноторски устанак, који Руси помажу новцем и оружјем. Приликама на Дунаву Наполеон је приписивао велику важност и наредио је Мармону у Далмацији, да свуда објави да само чека ферман из Цариграда, па да пређе Дунав и пође против Руса, те да на тај начин уђе страх у Русе и француске непријатеље. Исто му је тако заповеђено да пошље официре паши босанскоме, видинскоме, и остадим, да им понуде помоћ у опреми, оружју и другим потребама, да им дају савете и да их придобију за савез са Француском. Сем тога је наредио да пошље једног војног „агента у Видин, који ће бити центар за преписку између Пољске, Далмације и Цариграда (јан. 1807). Крајем јануара 1807, Наполеон се сукоби с руском војском код Јелаве (Еујаш). Онје, истина, остао господар разбојишта, али то се једва могло 'назвати победом. Отпор је био необичан, и Руси су задржали француску војску у њеноме „дотле неодољивом полету.“ После ове битке, Наполеон се ломи да ли да пошље Мармону у Видин 25.000 војвика, те да на тај начин уђе ион у систем Велике Армије, или да му нареди да са 20.000 војника из Далмације дође на Дунав. Понуде Наполеонове Порти у овоме смислу разбиле су се о неповерење Турака. Турски посланик изјавио је Наполеону да би Порта видела са задовољством да француска војска уђе са севера у Молдавију, али не жели са он дође на Дунав из Босне, најмање пак да идеу Цариград да га брани (феб. — марта 1807). нергична помоћ Турској изгледала је у ово време тим потребнија, што су Енглези, повративши се из прве забуне, у коју су пали кадсу видели да су Руси заузели Влашку и Молдавију, и сами ступили у рат с Турском. Енглески посланик стави ултиматум Порти, тражећи од ње да се Себастијани истера из Царитрада, да се енглеској флоти предаду босфорске тврђаве и турска флота, и да се Влашка и Молда вија уступе Русима, док се општи мир не закључи,