Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

МИХ. М. ЂОКИЋ

ел ~

Једном им пребацим ову немарност и они ми рекоше:

— Па како ћемо, господине писаре, гонити: оне од којих је и Бог дигао руке» Кад потерамо кога од њих у кварт и пођемо полако за њима, док они на својим штакама гегуцају, богораде,. моле и преклињу, — искупи се маса света, па нам се чини, да нам се сви они смеју...

Заиста у неколико имају и право. Али, зар је мало послова које полицијски органи морају да извршују, који се буне са њиховим осећањима, па ипак се раде» Наредба постоји, служба захтева — осећаји постепено отупе...

Па не само простодушни жандарми, но и чиновника је бивало, нарочито оних, који тек уђу у службу, који никако нису хтели да гоне просјаке. Али, кад наредбе учестају, па и казном 3апрете старешини кварта и чиновницима — онда се мора... |

Па најпосле, неугледно је и за саму варош видети по њеним улицама гомиле просјака, а нарочито у центру, где је највише странаца, који одмах. у својим путописима развезу: како их је у престоници српској више него и у Цариграду — и Неапољу...

Једнога дана наредбом је наређена потера. Ја сам тада случајно био дежуран у кварту, те сам морао остати у канцеларији да примам беспосличаре, које остали чиновници покупе по вароши и спроведу ми их ради саслушања и доношења пресуде.

Међу осталим спроведеним лицима тога дана, доведена је и она просјакиња, коју сваки дан виђам. Оссећао сам неко нарочито сажаљење према овој старој жени, која мирно у углу ходника седи на клупи, не говори ништа, не моли, не протествује као остали. Опремим пресуде за све друге и по-