Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ОШКОПАЦ И БИЛА. 207

замисли да је Пуздрак ту у близини и да слуша те разговоре и да је на то питање прснуо у смијех, те и Ошкопцу дође да удари у смијех). Начини 06лак дима пред лицем, па настави гласно: Дао ми је љекар маст и прашак.

— Па не помажег запита парох, очевидно с увјерењем, да. лијековп не помажу. Јер колико и колико их је оп измијењао и потрошио, не би ли постигао да му „тијело буде послушно, како „манастирци“ кажу кад су им упорна цријева.

Фратар рече у себи: „Е, сад је вријеме, да почнемо прави разговор!“ Али његов се поглед сусрете са Капитановим и фратру се учипи, да га животиња гледа подругљиво, с њеком намјером, о љеким очекивањем, — њекако, буди Бог с нама! Све приче о Ошкопчеву псу поврвјеше му у ламети, а сјети се да ји читао у књизи о Сатапизму, да се Зли Дух настањује и у животиње, те га трнци подиђоше. Још му се учини да је Ошкопац брзо заокружио погледом око дворишта, (као да се увјери е пема у близини никога), да му прсти уздрхташе и да их је два три пута несвјесно примипао ка пушци, те се узврпољи и нагло рече:

— Е, збогом, мој добри Јурага! Е, Бог ће по- . моћи!

— Вбогом пошао, мој душевни оче Анђеле, рече Ошкопац, а шапнпу Капитану: „Жоп! Дап!“ нашто овај испрати фратра, као што га и дочека.

Пошто се „Вра“ одмакну, рече сам себи: — „Па ето учинили смо, што је главно, споменули смо име божје! Уф!“ Угледавши три Затрнчанипа, који га чекаху крај пута, он расклопи Бревијар и даде им знак руком да га не прекидају. А прве недјеље, пред црквом, на питања, он само наду обраге и затресе рукама, што сви равумјеше да, значи: Покушао сам, па ето видјећемо, видјећемо!..

Тада се створи наставак првој причи, како је затрначки фратар покушао да истјера сотону из Ошкопца, па, како је, у сред преклињања, Ошкопов пас проговорио и рекао: — „Залуду ти мука, вратре. ми смо ђаволски и остајемо његови!..“