Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ДОКТОР ИВАНОВИЋ

„Ви знате да сам ја своју чиновничку каријеру започео овдје, у Ребенику, као судски писар. Отарјешина ми је био чувени стари Трепек, нашљедни судија ребенички, човјек напрасит, осоран, пун племићске охолости. А у оно вријеме, ни остали његови другови по поријеклу, не гледаху с мање висине на нас представнике плебејског школованог нараштаја. Не треба да вам кажем како сам се с почетка тешко Навикавао у Ребенику, јер и ако сам сеоско дијете, у Падови се бјех научио на већи простор, на већу слободу кретања, на веће промјене, на већи додир са свачим, што постиче умни развитак. Свршио сам школовање послије талијанске буне, те сам се враћао у завичај, носећи у души идеал слободе и вољу да будем пионер у буђењу народне свијести. Међутим у Ребепику не нађох земљишта за то, остадох једини представник свега тога.

Тако ми протече година.

Почетком друте јесени, настани се у Ребенику млад љекар, сељачког поријекла, као и ја, родом из овога котара, као и ја, из првога кола наших младића, који су се у Бечу школовали. Звао се Др. Ловро Ивановић. Нијесам га познавао, пего, прије његова доласка, случајшо у суду познадох његова“ старијег брата, имућна и угледна сељака, који се могао узети као тип наших дЗагораца, — човјек висок, снажан, плав, добродушан. оОвао се Борило. Он ми је причао о своме брату ђаку. Између осталога рече: „Онако, није наочит, али је бистре главе, од дјетињства понешен за књигом.“

Једног јутра затекох у кафани младога дљека= ра и брата му Борила. Заиста никада дотле не ви-