Iz Srbije kneza Miloša : kulturne prilike od 1815 do 1839 godine

је у ХУШ веку становништво Србије било принуђено да се у неколико махова расељава, тојеионб што је дотле од старог књижевног наслеђа могло бити сзчувано, или пренесеноу Аустрију, или сакривено до бољих времена, или просто погубљеко. Оно неколико манастира, што је било остало, представљало је онакажену слику наших старих књижевних центара. Остали су били запустели. У свакој кнежини био је бар по један пуст |Манастир, вели Вук Караџић. 1 ) Код оваквога стањауточишта вере, с којом је билл у интимној вези средњовековна српска књпжевност, није никакво чудо, што се она у Србији, још у ХУШ веку била готово потпуно угасила. Калуђери и свештеници у Србији били су још само представници слабе писмености, која је служила подмирењч религиозних потреба; о каквој књижевности међу њима није било ни помена. Калуђери су били „сви без науке као и остали људи“, најученији међу њима био је онај „који зна добро читатп, али је таквих било мало, а добрих писара још мање.“ -| Свештеници су стајали још горе; калуђери су и поред тако слабе науке представљали и отменије и ученије и боље познаваоце црквенога правила, јер „чешће чате у цркви и служе литурђију“. а попови, и кад нмају цркву, служе у њој само о правницима, а кад немају, „служе летурђију од године до године по манастирима уз часне посте, само да се причесте.“ Од књига су имали само Требник за свој посао и

*) Вук 0. Караџић, Даница 1827, стр. 108. 17.-8 године „у целом пределу ваљевском остадоше [само] црква у Utyнима п манастир Грабовац", све је остало било изгорел >: (Љ. Стојановић, Записи бр. 3603 и 3650).

2 ) Ibidem 111.

113

КЊИЖЕВНОСТ

НЗ СРБИЈЕ КНЕЗА МИЛОАША