Iz Srbije kneza Miloša : kulturne prilike od 1815 do 1839 godine

каквом вишом у маси се народној није ни знало. У народну вокалну музику рачунам и црквено певање. 0 њему немам скоро никаквих података. Судећи по свештеницима, којима је падало у дуокност да је негују, она је морала бити врло слаба, као год што је била слаба и њихова спрема у опште. Постепено, са доласком у Србију свештеничких кандидатг из Аустрије, нарочито са отварањем Богословије, и она се почела подизати, Али се, при свем том, за дуго остало на слабим свештеницима и на ■њиховом прилштивном певању. Сем свештеника, црквено су певање знали и учитељи. Нарочито су га добро знали они учитељи који су долазили из Аустрије. У Београду се помиње „слаткопевац“ учитељ Михаило —Миша Николић, старином из Ресника, те.се презивао и Ресничанин, али је био родом из Земуна. 1 ) Учитељи су учили црквеном певању и своје ученике. Један ђачки хор, распоређен поред певница, с обе стране олтара, певао је у пожаревачкој цркви 19 -октобра 1829 године, на дан рођења Милана Обреновића. 2 ) Спремао га је јамачно тадашњи пожаревачки учитељ Аврам Гашпаровић, родом из Петровог Села у Бачкој. 3 ) У Београду је преовлађивало грчко црквено певање. Њега је неговало грчко свештенство и грчко становништво. Знали су га и многи Срби, чак и они који никад нису учили грчкога језика, просто из похађања цркве београдске, у којој се служило и певало грчки. 4 )

а ) Сретен Л. П., Путовање по Новој Србији, 106; Држ. Арх.; К, К., Школе 1836.

2 ) Пирх, 73.

’) М. Ђ. Мвлићевић, Поменик, 98.

4 ) Сретен Л. П., 122.

163

УМЕТНОСТ