Iz Srbije kneza Miloša : kulturne prilike od 1815 do 1839 godine

оштрим ражњевима“. Најзад, 1835 године дошли су у Крагујевац и „први модерни ђозбојаџилуци“ и извођени су у истој згради у којој је било и позориште. Између осталога један је од представљача „пунио пиштољ, који кад је избачен изашла би тичица голуждрава, а била би увијена цедуљицом, на којој би што написано било“. Све су ове ствари биле за тадашњу нашу публику сасвим туђе и врло чудновате. 0 њима су причане врло фантастична приче. Оне јесени кад је слон доведен у Београд, беху многе кише, и свет је говорио да ту кишу производи слон. „По сву ноћ шмрче са својом њушком из Саве воду. а после је на земљу избацује у виду кише“, говорила је тадашња српска публика. Онда је био и хлеб скуп. Народ и ту скупоћу приписиваше слоновој прождрљивости. „И узрујала се беше светина због скупоће, и то због слона, те је због тога морао отићи из Београда“. х ) Позоришне представе су биле нешто сасвиж друго. Оне нису биле ни туђе ни мађијске. Нису их изводили људи из бела света, већ познати домородци, који нису имали ничега тајанственог и волшебног. Због тога су у низу толиких других тадашњих тековина сматране као још једна нова тековина, као нешто своје. Примитивне, без великих заплета и без високе уметности, а ипак романтичне, оне су годиле младој, готово дечјој души тадашњих Србијанаца. Догађаји из живота, одевени у просто књижевно рухо, изгледали су инструктивни и наравоучителни. Историјски догађаји, којима је била толико пуна њихова традиција и скооашња прошлост, играни у богатом војводском оделу са калпацима, накитима и

‘) Сретен Л. П., 30—91.

187

УМЕТНОСТ