Iz Srbije kneza Miloša : kulturne prilike od 1815 do 1839 godine

Он је имао своје схватање и свој укус, којима су се сви морали покоравати, па и поворишна уметност; Тражио је увек да се пева. „Било не било у представи певања, прича један од тадашњих глумица и певачица, дотрчао би к меки Карисим с речимаг „Карисиме, отац хоће да му се пева, кажите коју ћете песму певати да кажем Шлезингеру да нађе ноте“. И Шлезингер знајући укус Кнежев, свагда је понео све ноте од песама које сам ја певао“. И извођење комађа ишло је фамилијарно. Један пут помињати глумац певачица није могао певати онако високо како је требало. Шлезингер, да би га опоменуо повнче: „Више, више!“ „А ја, вели глумац, ни пет нн шест, него одговорим: „Не могу више!“ Кнез Милош чувши то, осече се на Шлезингера: Шта си окупио дете: више, више; кад не може како ти хоћеш, а он нека пева како може!" 1 ) Позориште се тадашњој србијанској публици врло допадало. Кнез Милош га је волео и трошио на њега. Волела ra је и остала публика. Она је истина н дотле имала, гдешто, прилике да види представе, али су оне биле сасвнм другојаче. 1828 године беше донесен у Београд један живи слон „и свету на углед стављен“, а његов приказивач, некакав Македонац тумачио је: колико „ову елафант" има година, где је ухваћен, колико хлебова поједе и колико чаброва воде попије. Даље, србијанска је публике нмала „поњатије и о магијама или по турски „ђозбојаџилук“, које су приказивале црне дервишнне, који су можда били из Индије, из земље магијске" и који „би јели памук, а после би из уста извлачили памучне пантљике, игле и тако даље, или би се боли ножевима и неким

*) Сретен Л. П., 187—189.

186

НЗ СРБИЈЕ КНЕЗА АШЛОША