Iz tamnog vilajeta

= - и _—- __-

12

вети. Гле, три листића извезох зелено п плави цвет да се испуни долазак!«

Ја претрнула, мислим, посвети се или помери девојка, и целу ноћ предрхти крај ње. Она једнако везе и душевне речи говори, да свиснем од туге и радости, али ни појма није у мени шта оне казују.

(Баба се дигне. Тражи нешто по мраку. Ето је, носи у руци папучице. Видев, тај час зарекнем се украсти их). Ево, вели, толика јој ножица беше. Од првог веза још један препоче и папучице скроји »да их, вели, назујем кад се долазак испуни«.

(Загледана у вез баба, се изгуби. Опрезно спустим руку на папучице. Она се тргне, побегне, крије их негде по кујни. Напрегнем сву силу слуха, до у тачност пратим је и сазнам где их сакри. Баба се врати).

Гледала сам луде: буду мутне, мрак и мемла из погледа им бије; а ова моја као другој страни да скрену. Седнем тако према њој (и да знаш, како се везу и оном смешењу предаде, више се не поврати) и заборавим се, и све јаче жедним гледати је. И, чини ми се, било видела или не, на њу однекуд стално пада зрака, или сама од себе светли, да, прости ме Боже, крај ње такве од цркве и светиње отпадих се.

Који пут немирна буде као вода: Тичица долети на грану, она се тргне, ослушкује. Кажем јој: То тичица долете само! Она, у неком своме знању, заврти главом и као опоменута, журно прилегне раду.

А Боже, шта јој све под иглом не излази: Разаспу се цветићи, и окца су им трепетљива, као да препочетак са звездица узе, кад су веселе у ведрини; или тица дуговрата где кљује злаћени грозд; или сам цвет, као божур, али моћнији, а листићи да су му пламенови неке ватре.

——___Ф_-Н_""" ОУН