Iz tamnog vilajeta

|

је гладан, у некој грозницп усцвокотала при-

оне вести. Боже, коју ли то грозу везе; Гљиве ли су, из које погани никоше% Очи ли, шта то из њих гледа! Црвено ужагреле очи с платна! Кријем се, али не помаже. Под земљу да се завучем и тамо, чини ми се, грозом би ме пробадале. Она мимаше руком, њој да прибегнем. И гле, уз милосну се смирим! И шапље ми: зУ собу нам умилеше, ковчеге за сигурност закључах, успављујем их, заклопи очи ако те грова |«

Прибијам се уз њу, и заклопљених очију чујем у борењу је задихана, и брзо, брзо у стравичној тишини да се протиње игла. Неки се дремеж обара на мене и да заспим, кад наједном: фрас! Прште огледало, као да неко с коса у косо прутем ошину по њему. Обневиделу и глуву узме ме тумарење по кући. У свануће скине ми се тама и видим: Марија, ту где се затекла, сва оседела смирује се, нити јој вез из руку испаде, но га чврсто држи. И, Боже, заборавити не могу, чему онако бледа и разрогачена, чему се смешила истоветно као први пут кад се насмешиг

После бабиног казивања и моје крађе папучица.

Баба. се наједном натмури и заћђути: покајала се, али доцкан, хитрија но тица реч је кад излети. Мрзак сам јој, да може удавила би ме. А ја сигуран лукаво се пренемажем :

»Дадице, дај да ти пољубим руку! (она не дадне) Блага ми је души твоја реч, одужити се не могу! Ред је да идем, доста те намучих, али, веруј, не могу, сан ме обара, сама ми душа заспала. Сама, дадице!«

Она поверује да заспах, али боји се, и укипљена остане ту стражарећи. У неко доба додија јој, на прстима се извуче, распрема себи постељу онамо у кухињи, леже. Оштрим ухом до у ситницу пратим: тежак је сан обузима, и,

ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА. 2