Iz tamnog vilajeta

и "а

23

пресијава немирно, да жедне очи силно умотре под њом увијање пути. А влажним погледом обујмљује коварне кћери Еве, и благословном руком их милује кроз освећени ваздух, Коме је таква служба, Господу или Нечастивом2

Ето зато женска кост одношаше из храма, немир у души и крви, да ни за шта се засмеје или заплаче. И зато мој сабрат долажаше јој на сан, те и оне чедне и оне с нечистом крвљу, нехотице га поређиваху са мужевима знојавим и каљавим. И зато у парохији проради мотка, и ослободише се беси. Нека се потање исприча.

Пакошћу онога одоздо или вишњим наумом, прекиде се простоумни живот венчане му жене. Да ли да се отклони брана греху, или да се чистота даље не скрнави, остаје недокучно. Тек она заноћи здрава, а у свануће супруг је крај себе осети укочену. Рекоше и утврдише: пала јој мука на срце. Да не бих забасао у нагађање, казујем само толико, и још ово: Пратећи свог мртваца на укоп, мој сабрат учини ми се већма уцвељен но што се човеку може. Зна сето, жалости истече колико је се на срцу накупи; а све преко тога измотавање је и лаж. Мој сабрат некако преко мере лелекаше, те људи у недоумици гледаху преда се, док жене слатко плакаху, а најслађе Јованова Миљана. Иста Миљана с благодозволом Јована мужа (човека млакоње) пресели се под кров ожалошћену Тодору, да му се нађе. Али жалост овога, велика се појави, а Миљана мала и даје завара, а некмоли је искорени. Мој сабрат онда, досели још једну, некакву Макрену, али на муку себи: првог дана нађоше око чега да се покикају и лице изгребу друга други. Он их сирома растави и каза им овако: »Нека ве, сестре, не гребите красних лица на очиглед мени жалосном. Што не може, не може! Али с ово подарене ми памети знам како ћу: ти, Миљана,