Iz tamnog vilajeta

Ре“ | | 97

узвикнух за невољу »Амин!« јер ме чудан страх обузималне при помисли да кажем није.

Како било, тек парохија удари на другу страну, те паметне главе овако упредаху: добро је којипут као језгра у ораху: увије се тврдом љуском зла, па се хоће невоље и поломљених зуба да се обелодани.

А кога би баш сасвим оштетило, задовољаваше се да процеди оно о ујчевини Бога, и на томе да остане.

Због истог умало да настрадам од рођеног кума. Нађох му се у кући на части међу одабраним људима из места, па разговор се заустави на репатој звезди, да ће због ње ударити помор у стоку или кулук у народ, и онда Бог зна каквим завојицама наиђосмо на њиховог пароха, и је ли се посветио. Мене засврбе језик, те им ово казах: »О томе боље да сте ћутали, бар ћете пола срамоте сакрити! Најпре с моткама дигосте се на свештеника да га премлатите, као да је побеснела животиња, а сад наједном правите га светитељем! Не ваља ни у лево ни у десно прегонити преко границе памети!« — »Ти ако си поп, ено ти твоје парохије, па. попуј, а у нашу незван се не мешај!« — »ја. вам као човек говорим, има закон, па се срочи молбеница, па се каже: у нас је такав и такав парох, да се посветио то јесте, али смо и тога сити, па молим понизно«... — »Понизио се тамо ти, па никад на ноге не стао!« нека баба зававољи из буџака; а сам домаћин, душеван али поган на језику: »Акоти је, вели, у мојој кући тесно, пожали се, да ти места учинимо; ако ти је вино опоро, а месо мршаво, да се за боље постарамо; кум си и гост па ти се може да, закераваш; али за оно твоје говорење ни рођеноме нема проштења |« Видим, сева очима и подрхтава гласом, па окрећем на шалу, а све мислим: Ђаво да носи и вас и вашега светитеља! Ако ја још који пут узбаратам око њега,