Iz tamnog vilajeta

32

бесног, дајем нека се намери њему, само да се не нађе постидан пред тобом!« И то, и само то понављах, а у пароху разведраваше се.

Да ти поменем, оче, да се тамо не иде корачајући, него, ако си снио, пловећи по копља, над земљом, да ли брзо или споро, не умем ти објаснити, јер све иста травица се отискиваше испод нас. Тако пловећи сагледасмо, сунце се неко рађа моћно, и зраке му се преливаху 60јом љубичице. Благо томе, кликнух, ко под њим векује! А надамном зазвечаше као сребрни прапорци и разабрах ово: »Није сунце но врата, блажени, да се кроз њих прође!« — О, милосна. сило, зар је за мене онака лепост ! Зар ја смем и умем овакав! А јадни мој парох руком заклањаше очи, (неугодно му би гледати) и да му је просто, јер у мрзовољи заче ово: »И то су ми нека врата! Сунце к'о и свако сунпе! Не може се честито ни погледати!« — А мене милотом залива пи крепошћу прожима! — »А шта ти знаш, гејаче!« Па бојећи се захватиће га опет оно с лева, узрујано понављах : »Прости га, милосна сило, јер у мрзовољи заче !«

И ово да утубиш, оче: мало се земаљских ту виде. Тек овде онде по неки, пловећи сунцу, одудараше тамнином и сићушпошћу у оном виделу и простору.

Примицасмо се, п зрака све моћније деловаше, да ни кутић изнутра не оста у нама таман. Сигурно си гледао муљевиту воду кад се разбистрава у суду. Ето тако све прозирнији бивасмо. Што би мутнога паде на дно и отелови се непојамно у шта, тек разговетно се из тога читаше како се живело; а горе у чистоти разли се оно тренутака, кад без жеље и мисли у теби нешто светло се дешаваше. Ето тако, мили оче, да се пред самим собом и згрозиши задивиш.

И онда, допловив, спустисмо се као перца кад ваздух мирује. Истина је оче, има небесни