Iz tamnog vilajeta

РГ" С 33

кључар, и морам се изразити није на око човек. Знаш убогог при улазу у цркву, — ето такав је. Увођаше двоје луде деце и суклату неку два лакта вишљу од њега. И за чудо, драго ми беше гледати га таква. А мој парох: »Го није у смислу да он такав буде!«

Па се врати смерни, и очи, до селе 060рене, подиже; а нас обузе стид за какав се не зна доле.

— Шта ћеш ти, створе, у овој долини; уја по слободи, то јест по праву... моји преци главосеци... гледните у књигу, апостоле!«—»Писмени нисмо да књигу имамо, паопет све знамо!« (И овде мисли без речи прелетаху с обе стране као стрелице). На то се и ја умешај: »Немој га, честити, то је наш парох, вољасмо га и мољасмо га ми долеј« Кључар ме благо погледа, заклимав главом, и видех жао му нечега безмерно. Приспеше тада баба и мачка, те обе помиловав, уведе благи, а. ми остани у чекању.

Да видиш, оче, шта ће сад бити, и ако могаднеш веровати, благо теби, то ти велим ја, небесни путник: Нешто се нагло примицаше, не иксан, већ неко четвороножно и репато, али од силне брзине не могаде се оценити које. Док трипут откуца срце, оно се нађе код нас и радосно НА нос моме пароху: Путко! Ево како је текло: Тодор умре у суботу, Путко липса у недељу, од жалости за парохом и бриге да ли ће моћи отпешачити на небо, липса и пожури. Беше сама кожа и кост, а грбина као гудало.

— Ти овде раго да ме срамотиш! и стеже песницу да га бубне, али се спута у злој намери. А кљусе покуњено се одстрани и невољно чупкаше кадифли травицу што расте око рајског зида. И оче, за ово ни у сну се нв зна: смерни се врати, те именом позва кљусе. Оно му приђе умиљато, а он болећивом руком га, миловаше по кривој грбини. Али гле, кад тре-

Из ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА. 8