Iz tamnog vilajeta

62

накуг Он смагне и прошацће: »Ко зна шта је, али ето има негде Маријана, па је слатко запевати“ — Бато мој, пусти коњима на вољу!

И онда туга друмова и раскрсница. Познаше нас рабаџије и скитнице армуникаши, и трговци, и лоповн. На конацима дочекиваху нас као знанце, али нераде. Увек исти наиђемо с ове или оне стране; не жури нам се, јер ходом довеземо се и одвеземо, а никад зора не затекне нас на конаку. Виде нас такве. па се не усуђују запитати, чему то лутање; А из очију сазнајем им, иза наших леђа чудне ствари испредају о нама.

Па и кочијаш већ, кадму по обичају, ставим руку на раме и насред пута рекнем: — Окрени, бато, да се вратимо! заврти у сумњи главом. Почиње и он стрепети за мене. Ја стално на опрези, ослушкујем само, еда ли ћу причути глас. Нигде. Рекао бих, онеми све, док се ми не провеземо.

ад једне ноћи беле од месеца, кола, страшно клопараху и кочијашева леђа дизаху се предамном као брдо. Друго све нестајаше у пролажењу. Ето благогласна је и блага ноћ! Али тај клопот и та леђа! Да њих није, било би све млечно и безгласно пловило би сеу доброти! И гле, заиста бива тако и разговетно чујем, млечно се извија глас, добро ми знан, можда и мој да је, и у сусрет ми пева.

— Кочијашу, тако ти младости, причу ли да певаг — »Не пева се овде. На пушкомот унаоколо ни живе душе, нечисто је. Чилаш је само стригао ушима и фрктао, грожљив је на нечист, па осетиј« — Што ти нечишћу зовеш уточиште је моје да ми добро буде. Па зарад даље љубави међу нама, реци ми, бато, молим те, причу ли да пева; — »Не дао ми бог! и зло по мене, јер знао бих, домамише ме на своју странује — Заустави, кочијашу, хоћу овде да сиђем! Он крвнички ошине коње.