Iz tamnog vilajeta

63

Молим га, митим, љубим у потиљак; он све помамније тера, док сами коњи не сустану. Онда ми с врха брега покаже у долину: »Ено светлуца доле. Тамо је нешто кућа и људи. Зову се варош, а ни за добро село нису. Нека је мука с њима, па су као ударени, Бива да посла ради оду, ни на дан хода, у журби посвршавају, па се не часећи врате. Жално им, веле, у туђини за домом. А ко се за невољу задржи, уведри од неког јада, закути и липше као јесење пиле. Казивао ми покојни ујак, опет овако кочијаш: Земља и стока на замерак им роде. Шшенично зрно, вели, окрупња им па буде као дрењак, водењаја и авајлика досегну им до две литре, а грозд, осим лажи, пребаци им који пут и три оке. Ако им се овца не облизни, забрину се и хучу. Али чудо једно, жене су им нероткиње; а која понесе, она ретко дотера до трећег, па и то буде мртво рођено. Оно женскиња што гаје наочито је и слаткокрвно, да ти се у глави заврти, па опет ниједна да пође за јабанца, јер нити се њиној девојци одлази у туђину, нити им просци долазе са стране. Тугаљиво је некако мешати сес њима, јер ђавоља су посла. Ко их из раније зна, далеко их обиђе; па ни путник им не сврати на конак, но се провезе и заноћи на трећем брду с оне стране. А набаса ли на њих у незнању и окуси ли им воду, залеже се ту, па буде као и они што су, бунован и ударен. И да знаш, ни моји коњи, док ми је ове памети, не стадоше им пред механу. Казујем ти ово, да после не жалиш на мене !«

Ја. с места сиђем: — Збогом, Зато, и прошћавај! У немоћи да ме одврати, ражали му се и заплаче као мало дете.

— Син да ми будеш, Качо! Ево године су, како сведох у ложницу невесту! Земља и стока ми за причу рађала, а само у њој не заметну се да ми у кући заплаче! Залуду ми молитва