Iz tamnog vilajeta

ки

79 На

— Качо, да те водим вереници, чека те заспала! Канџасто пружа се рука да ме поведе. Ја зацвокоћем: — О! да не идем, пробудиће се! Оно се засмеје шкљоцаво: — Де, не бој се, Качо. тврдим сном заспала је, и руке уз тело положила! А лепа! Заклео би се од воска, да је сва изливена! На уснама јој се задржао осмех: како ти се будна осмехнула, тако и остало, да теби милије буде! По њој се шећу сенке, јер да знаш кандило над узглављем јој узнемирено је што тебе нема. Да те водим, Качо! — 0! немој ме сад, покорно молим! — Красан си ти вереник, да за онаком вереницом у ложницу не пођепи — Покорно ти се молим, пусти ме почиму да се опростим; драги смо друг другу, па би му жао без тога било. После ћу сам да дођем! Лажеш, Качо! — Кунем ти се у све, пусти ме, и сам ћу да дођем! Оно се засмеја, па зацерека. да лишће опадне с дрвета: — Лажеш, Качо, лажеш, лажеш, лажети!...

Погрдна реч буде све тиша и напослетку нестане је са чудом заједно, у неком нелагодном шуштању. Хоћу да побегнем одатле, али спутане ми ноге, а на души оловно ђуле, па милећи одмичем. И опет железна врата отворе ми се.

Збиља, хоћу ли почиму, да се опростим2 Збиља, хоћу ли се вратити; Питам се, а све измичем напред, нити у себи налазим трунке помисли да одговорим. Измичем тако преко три планине у снегу и седамнаест вода без газа: не задржава ме ни ноћ, ни страх, ни непогода, нити би ме ико могао наговорити да се осврнем, а све се питам: Збиља, хоћу ли почиму да се опростим; Збиља хоћу ли се вратити2

А тетка ми још с прага вели: »Видим како те дочекаше, зло им било! Провиде ти се уши од неке ведрине! Морам да ти зготовим сарму и гурабије умесим !«

Онда неко (најразборитији у друштву) за-