Iz tamnog vilajeta

Повратим се: почимов глас допре ми промукао и на крају надања. Ја, у тетурању и обневидео, пођем куда ме зове, и ваљда ради смеха неком, ударим главом у железо и врата ми се сама отворе. А мени дође да од тога залелечем, али немам моћи. Мили ме прими на руке и понесе. И опет изгубим се.

Колико потраја мрак у мени, не знам. Тек асвестим се у кревету као болесник смештен. а пољу црни се ноћ; унутра видело свеће,

задах недирнутих понуда, зелена ћаса с угљевљем, и почим заспао на столици.

Сетих се: Обучем се, и на прстима изиђем. Не знам доба, али је глухо и као да влагом дише све и да се окрупњало нада мном надноси у претњи. И ако је непроходна тама, ја прво што додирнем железна су врата, и опет ми се отворе. Гране ме шибајуи гребу, а друге утурају ми се међу ноге да паднем. Ја надирући кршим их за освету, и остављам крваве трагове себе по цвећу.

Све тако док челом не лупнем о стену дома. Слепа је, чврсто се камен припучао за камен. Ту сам, ту обитава Она, и, сећам се добро, замаче ту. Ено, назирем, зјапи улаз. Али хоћу ли ући» Зашто се наједном колебамг Шта ли се то десило тамо, те ми је грожљиво и помислити да уђем; У мозгу сам одговор заг меће ми се, хоће пошто пото да се зачаури у реч ван моје воље и да се обелодани у мени, ја последњу моћ улажем да то бивање растурим, или заварам некако упорним бројањем ретких и слабих удара срца у мени. Па траје то све док ми још само толико моћи остане да се овом молитвом обратим: Боже, учини да на какву било чистину изиђем!

Ја довршим, а оно захладни и замемли са стране улаза у дом. Шта то шушти у примицању мени; Ко ме то зелено гледа из мракаг Какво то грло од себе даје речи у шкрипањуг

и = ~